Вања

Сећам се био је то леп сунчан дан. Вања се тог преподнева босоног мувао око дрвљеника. Наједном дохвати да чупа једну подебелу суву грану из наслагане гомиле грања. После неког времена рвања са њом, по правилу "повуци – потегни", ишчупа грану и одвуче је до пања. Маши се тек наоштрене секирице, са намером да насече дрва за шпорет, у коме незаситна ватра царује и само гута сува дрва, а уједно и да обрадује маму његовом умећем. Ставио је грану на пањ и да не склизне са пања придржао је још босом ногом. А онда је оберучке подигао секирицу високо изнад главе и замахнуо...

- Вањаааа, Вања, видиии шта сам нашла!, призивала је брата узбуђена Сањица са друге стране дворишта, док је трчала према њему са нечим неодређеним у испруженој руци, жарко желећи да му то нешто много важно брже-боље покаже.

И док је секирица већ летела у слободном паду да пресече грану на пању, Вања усмери поглед у сестрином правцу при чему несвесно промени правац пада секирице. Прво што је могао да види била је велика бела посекотина по средини палца. У шоку испустио је из руку држаље секирице и хитро је шаком стегао посечен палац; као да је тиме желео да залепи велику расекотину на њему мада није вредело. Осетио је како му кроз прсте цури нешто топло. Шака се обојила у црвено која је из посекотине само шикљала. Убрзо је крв нашла пут низ стопало и отпочела преко пете да капље на суву иловачу.

- Мааамааа, маааааамааааа! Бата се посеееекаооо!, вриштала је на сав глас преплашена Сањица.

Било је то све чега се још сећам пре него што се мали Вања онесвестио. Као успомену на тај догађај и дан-данас а обично пред кишу наиђе „фантомски‟ осећај који се изражава у облику благог жигања у пределу једва видног ожиљка на десном палцу моје ноге.