Већ виђено

 

Неко од укућана је јутрос, пре но што је отишао на посао, мислио на мене и укључио телевизор на погрешан канал. А ја, тренутно да устанем из кревета не могу овакав угипсан од врата до пете, те сам принуђен да пратим оно што има на спортском каналу. А беше пренос тркe неколицине босоногих тркача чији ме исход није интересовао. Још ме мање занимало тркачко мајмунисање коме се прибегавало у тој трци на десет хиљада метара. Принуђен сам да посматрам како се на екрану покушава тактизирањем и надмудривањем ривал у стање исцрпљености да се доведе. Да се наведе на "танак лед‟ и тако што пре избаци из игре. И тако, док се ја мучим с несносним сврабом у пределу угипсане потколенице; месту коме угипсаном руком никако не могу да приђем, гледам како групу тркача преузима да предводи неки смотља. Курчи се и намеће неки свој темпо осталима који га следе у стопу. Знаш они користе идеалну линију коју им нободи ствара цепајући ваздушни отпор његовим надменим грудима. Весељак неки је тај смотља мислим. Раскезио се а по зубима му се залепљене мушице. Могу се кладити да неће издржати још дуго овај паклено брз темпо којим сад пичи. Можда још круг-два, процењујем. Онда ће се испувати а ноге ће му постати оловно тешке. Врднуће са стазе да га остали прођу и дефинитивно ће одустати од даље трке. Да, тако то увек бива. На његово место ће истрчати неки издржљивији. Асови офирају адуте тек пред сам финиш трке. Да, да, све је већ виђено толико пута. Иста шемаја као у бициклизму или политици. Асови су у почетку увек на зачељу и мирно, без напора, шецују и калкулишу своје шансе док са лакоћом прате туђ ритам трке. Тек пред сам крај крену да појачавају спид. Убаце у пету брзину на несрећу лаковерних Тома. На пуку срећу никако се не треба ослањати. У игри се мора тактизирати. Без оптималне припремљености и праве тактике пре или касније увек ћеш зарибати и отказати. Најболније је кад те пред сам циљ претекне неко за кога ти ионако од самог почетка знаш да је крупнија зверка од тебе, али опет наседаш на његово фолирање. Оћеш пример? Па ево на пример тако је то са силама. Од вајкада се оне утркују. Неко време водиле па посустајале и на крају шта би? Временом све до једна трку изгубиле. Дизале руке од намере и одустајале. Ниједна није имала плућа за прејак финиш. И дан данас је то тако. Модерни Спартанци се надмећу а притоме се служе дозвољеним и мање дозвољеним средствима. Допинг, подметање ноге блеф и лаж је присутан у свим сверама па и у спорту. А публики је додељено пасивно и лаковерно навијање. Ето, баш јуче питам кума за кога навија, у очекивању да спомене неки родољубни локални фудбалски клуб, а он, пун неког поноса, као из топа каже навија за Барсу. Окренуо би канал јер сам се у животу нагледао оваквих подметачина, али како сад?..