Wanna Go Back Home

Седим и размишљам: "Шта би ја све у овом моменту дала само да могу на кратко да се прошетам ванка. Ако не могу радним даном зашто онда не подигнем гузицу бар недељом? Та мисао ми је дала 'паљење' да бар кроз машту кренем бескрајном белином у релаксацију ума.

 

Код нас је снег нападао богами до појаса. И сад, навикла, кад шетам, да не бирам стазе проходане, с крпљама на ногама спуштам се кроз снег. Прво кроз вођњак а онда пољем даље. Поред замрзнуте речице скренем лево до букове шуме. „Моја шума букова у њој нема вукова‟, певушим док страх нараста у мени као у класичној бајки Црвенкапа срела вука... Покушавам да стра потиснем и угушим другом песмом што грми из слушалица „One Way Ticket‟.

И тако, шетња која потраја од јутра до раног поподнева прође. Освежених плућа, промрзла и сва мокра од снега у предсобљу скидам са себе одећу и изувам обућу. Одмах бежим право у купатило, да се у каду спустим и у топлој води угрејем, опустим. Наравно у оквиру ове кратке приче, неко се у међувремену постарао да удеси угодну температуру у замишљеном ми замку. После шетње, освежена и ушушкана у топлину која ме тренутно окружује, крај прозора седим уз чашицу бистре "Виљамке" и мезедим стари козји сир увеженог из родног ми Ритопека.

Посматрам кактус ми запупио, само што процветао није. А када се расцвета имаће цветове дивне, црвеножуте нежне боје. Волим га ту где стоји на дасци у прозорском раму и то његово време пред цветање. Има неке складности између природе која уме у то доба да буде јако дарежљива. Да тихо и без журбе великим пахуљама у сломошн-стилу посипа предео који управо видим. Та белина прозорског пејзажа, облика кактуса и његове зеленотамне боје листова дају неки чаробни склад, без кога не би било оволиког дивљења у мени. Јер, шта ја знам, мени зелено и бело дају неку посебну елеганцију која се ето, мени јако свиђа и подсећа на родни крај, тамо далеко... - на моје Подунавље.

Из камина стара трешња пуцкета. Све има свој почетак и крај. Уз њу сам се као дете пела. Тресла трешње, с друштвом и уз сласт их јела. Сећам се под трешњом долазило је и до такмичења у виду „ко ће коштицу даље одувати‟. Под њом сам стасала и сазревала. Сад, пред очима мојим једна цепаница њена у камину догорева…