За тили час

За тили час оста безбрижно детињство иза нас. И не окретосмо се да видимо куд је ошло невино, кад у налету нас сустиже момачка и девојачка младост. У тражењу себе спискасмо време а да тога свесни ни постали нисмо. Оженисмо се и поудавасмо. Тешком муком и дом свој саградисмо. Нараштај на пут изведосмо. За тили час стаде живот да нам се осипа. Поседеше нам косе. Пред огледалом пропадамо свесно. Начисто оћелавесмо. По први пут у ципелама нађоше се удобни улошци, а до јуче још, по прашини и љутом камену, јуриле су наше ноге босе. Наста жигање руку. Жигање у колену, у куку, а понекад и у рамену. Жигање нам редовно и апсолутно наговештава промену времена. Без метереолошке најаве пред кишу ми телесно осетимо кишу. Све теже нам пада пењати се уз степенице. Ноге нас издају, а плућа још нам теже дишу. Не потраја дуго, за тили час стиже нас и зима. Бели се околиш, наша коса и брада, још је беља сада. За непце лепимо треће зубе, ал не вреди. Кад не треба вилица сама из уста испада. У мобилности постаје нам штап главни реквизит. Убрзо на ред долази ролатор - са штапом смо квит. Кичма је ослабела, повила се. Све ређе погледамо у небо. Корак је несигуран. Навлачимо на ноге антиклизне навлаке, наопачке. Око подне враћамо се скоро празног цегера неумољивом узбрдицом полако кући са пијаце. Час-час застајемо, дрхтавом руком чврше да стегнемо кочницу ролатора. Не дај Боже уназад да кренемо. Застајемо да повратимо дах. Шта ћемо ми овде, питамо се, ал то ће нас дотући. Час-час поглед нам лута уназад. Наслутимо смрт иза наших леђа. Мора се даље. Треба мобилисати последње снаге, на ноге се дићи. За тили час она ће нас сустићи. Ал шта то вреди. Давно још, на самом почетку, на нас бачена је пређа. Сад ко ће је избећи? И ја бих и ти. А шта вреди... Судбина је јача! На крају, кад дођемо на ред, сви падамо од судбинског мача. А грех сваки, пред Њим горе, једнога дана свак мора да плаћа.