Жeга

Подне је. Надамном је данас разапета кулиса од светлоплавог Неба без иједног облачка. А изнад моје главе високо је одскочило Сунце у зениту. Припека нека ударила а под сламеним шеширом глава ми од врућине кува. Застајем и погледом тражим хлад. Пред очима ми титра и трепери топао ваздух преко простране ливаде, али у видокругу невидим ниједног дрвета или жбуна што би понуди спас од подневне жеге.
Само у ниској, ожутелој трави што је ожежена августовском јаром, примећујем главатог гаврана како се кицошки шећка сав утегнут у свечани црни фрак. Гавран час-час застаје да лапће ужарени ваздух, а онда искриви главу на страну и прекорно гледа гаравим гавранским оком у правцу Сунца и прекорава га.
И док на сред ливаде стојим и посматрам гаврана, осећам како ми уста од жеђи се суше а топао зној ми полако клизи низ врат и кваси оковратник. Главати црни гавран као и ја липцавамо на подневној жези.